"Да ли сам свуда где су ми трагови..."

Мика Антић је све што хоћете: лирски сањар, вечито лето са плавом звездом, месец који намигује, сањар, редитељ, џудиста, сликар, боем, сценариста, вечито дете, онај који придржава небо и хода на рукама, морнар, новинар, зидар, песник. Мика је желео да му измислимо биографију, како би могао изнова да ради нешто друго. Нема потребе да измишљамо, свакако је био све. Његових дела има много: био је гарав у "Гаравом сокаку", детиње је волео и упознавао свет кроз "Плави чуперак", јео је "Доручак са ђаволом", срце му је лудачки тукло слушајући "Концерт за 1001 бубањ". "Ходајући на рукама", ходао је по небу, прешао је "Степенице страха", "Војводина" га је волела, воли га и данас. "Издајство лирике" само га је учинило још већим песником... Да је живео у херојско време богова, Мика би био постављен у сазвежђа бесмртности. Овако, он је само мали, обични, свакодневни и неодвојиви део наших срца. А по митологији срца, богови лирике заувек остају млади, лепи и добри...